Da li je moguće…

 ….uneti red u moj život. Uvek sam se divila onima koji su umeli da se organizuju i postignu sve što zamisle. Nikad ne umem da odredim prioritete, previše stvari želim da odradim, a na kraju ništa ne doteram do kraja. I posle žongliranja svojim željama i obavezama uvek kažem „Sledeći put će biti drugačije, obećavam.“ I naravno nikad ne bude, ponekad je čak i gore….

 Pošto ništa neću promeniti kuckajući idem da se suočim sa strahovima, željama i obavezama.

Here we go again….

Zaključila sam da imam problem u komunikaciji sa muškarcima s kojim sam u vezi. Sve bude u redu prvih nedelju do dve i onda muk. Bez ikakve najave prestaje komunikacija, on iz nekih svojih razloga zaustavlja komunikaciju a ja zbog inata i ponosa ne pitam u čemu je problem. I tako se veza tj veze završe.  Ni ova trenutna tj poslednja veza nije ništa bolja ni drugačija od ostalih. Prestao je da se javlja, ali sam ovog puta rešila da prekinem lanac ćutanja i pošaljem poruku da vidim u čemu je problem. Pošto sam dobila odgovor, pokajala sam se što sam je uopšte poslala. Nisam htela da znam da nekom tako malo značim da je prosto zaboravio da mi pošalje poruku. Citiraću ga „…u poslednje vreme sam se malo zatrpao obavezama, tako da sam jednostavno zaboravio na neke ljude, ukljucujuci i tebe… znam da je glupo sa moje strane, ali to sam ja. umem da budem izuzetno lenj i inertan i kad uletim u svakodnevicu tesko da cu danas uraditi ono sto vec nisam juce. u svakom slucaju, nazvao bih te jednom, mada ne znam kad. jbg, nisam ponosan na tzo….“ U ostatku poruke, me je pozvao da izađemo, ako nisam ljuta ili nešto slično.  Zapravo znam kad bi me pozvao, kad bi se smrtno dosađivao. Jednom me je rekao “zivot mi je prilicno monoton ali ga ponekad osvezim“ Blah sta su devojke za njega, igracke?? Ovo nije osoba koju sam znala pre 2 godine(bili smo pre 2 godine zajedno, samo sto smo tada normalno izasli i raskinuli). Samo da mi je znati šta mu se desilo…

Oci boje meda…

  Pocinjem pisanje posta bez predstave o onome sto zelim da kazem, ali sam sigurna da nesto hocu da kazem…..

  Pocecu od toga da lose spavam, opet se javlja moja boljka-Insomnia- istina nije strasno kao sto zvuci ali ne mogu uvece da zaspim iako sam vidno umorna i vec 3 nedelje tako…opet se javlja apatija, koja je posledica mog nezadovoljstva, ne sobom(mada je moguce i ova mogucnost, koje nisam svesna :p) vec ljudima koji me okruzuju, definitivno sam negativna i rasejana i to poprilicno.

  Pokusavam da se skoncentrisem na trenutak, ali mi misli lete…Cak i u toku plesa tesko mi je da se skoncentrisem, oh da zaboravila sam da kazem da sam krenula na ples i da sam odusevljena. To je nesto sto volim da radim i sto me opusta…

  A ako se neko pita zasto se post zove Oci boje meda, to je zbog pesme koju sam slusala u trenutku kad sam pocela post…btw imam oci boje meda :p

L’amor….

  Bilo koj ženski razgovor počeće, završiće se sa ljubavlju.  A šta je to zapravo? Pa naravno to je hipotetičko pitanje gde odgovara nema, tj ima odgovora koliko i ljudi na planeti, jer je to sasvim individualna stvar. Ono što sam zapazila iz razgovara sa svojim drugaricama ali i drugovima, problem kod izlazaka i upšte zaljubljivanja jeste strah. E sad strah od čega? Strah od odbacivanja, strah od “slomljenog“ srca, od vezivanja….Zapitala sam se šta je strašnije izbegavanje ljubavi ili srljanje u istu. Po meni je strašnije izbegavanje, kao da izbegavaš život i sve radosti istog. Naravno ljubav može nositi bol ali i ne mora. Uostalom život nije bajka, niti postoji crno-beli svet, već postoje nijanse.

Naravno našla sam i citat koji u potpunosti odgovara temi ovog posta:

 Voleti znači dobrovoljno stajati u zamci obmane, obožavajući nekog dok čekaš da se zagrcneš.

 Nije baš optimističan citat, već realan. Ako treba da biram između života bez osećanja i ljubavi , uvek ću izabrati ovo drugo.

E to se zove predavnje….

Po rasporedu predviđenom za sredu, ja sedim na predavanjima  14-20h, naravno pošto je Bolonja uvedena moram da budem na predavanjima da bi evidentirali dolazak, što zanči da postoje minimalne šanse za eskiviranje. A tako bih volela da postoji šansa barem sredom, jer to je jedan od dana kad postavljam sebi pitanje zašto ja uopšte studiram. Elem, već na prvom predavanju(Matematika3) koncentracija opada  maximalno i ne trudim se da pratim već vadim ‘Artemizijinu strast’ i nastavljam sa čitanjem na mestu gde sam stala prošle srede, dolazi sledeće predavanje(Teorija verovatnoće) koje sam slušala samo jedan čas i opet ja vadim svoju knjižicu…i naravno treće predavanje najveći smor od smorova Marketing, već spremna da nastavim sa čitanjem kad ono međutim došla nova profesorka. Naravno da pojasnim, prethodna profesorka je starija gospođa pretpostavljam da je među najstarijim profesorima na fakultetu, predaje neverovatno monotonim glasom, čak i najzainteresovanijeg studenta će uspavati. E sad nova profesorka je mnooogo mlađa, odmah je uspostavila interakciju sa studentima, nije objašnjavala pojmove po pola sata i davala nam je primere iz prakse i da napomenem mnogi studenti su dobili dodatne poene za saradnju. I na kraju je ponovila ključne stvari. I zamislite predavanje se završilo u 19h iako je kasnila nekih 10 min, dok nas je prethodna profesorka prošle nedelje zadržala čak do pola devet o_O. E  to se zove predavanje po Bolonji :D.

Нови пасус у мом животу :)

    Не још се нисам заситила блога и напустила га. Истина је да ме дуго није било, тј. да дуго нисам писала. Разлог је сасвим очекиван, барем кад сам ја у питању, а то је неко чудно стање духа које ми није давало мира док не раскрстим са прошлошћу, док не раскрстим сама са собом, док саму себе не изанализирам. Наравно ништа паметно ни ново нисам научила о себи. Само сам у том периоду направила проблем, хаос осећања без имало разума у расуђивању. И рекла сам да се више нећу враћати на старо тј. нећу више копати по прошлости нити постављати питања „Шта би било, кад би било“.

    И ето данас сам купила часопис који је, нећете ми веровати, управо узео за тему броја „Живети у садашњости“.  Издвојила сам неколико реченица из писма уреднице која су ми се допала:

…..Живот није увек лак, али ајде да престанемо да живимо у прошлости и оптужујемо друге. Десило нам се управо оно што је требало да се деси. Тужно, потресно, несхватлјиво, али прошлост не можемо да променимо. Не морамо много ни да бринемо о будућности. Само данас урадимо праву ствар….

….Није сам догађај оно што чини да патимо, већ наша интерпретација тог догађаја…..

 

Po hiljaditi put….

….sam dokazala da sam neodgovorna, da ne mislim o svom zivotu, da uvek ima nekih precih stvari no sto je moja sreca. Znam da ovo pomalo zvuci sebicno ali stvar je u tome sto nikako da preuzmem kontrolu nad svojim zivotom. Znam da ne mogu da imam apsolutnu kontrolu ali barem kontrolu nad onim delom koji zavisi od mene. Stvar je u tome sto pre cesto pustim da zivot ide sam od sebe, pre cesto kazem ‘Sve jedno je’ a zapravo nije sve jedno. I nikako da naucim da treba da se borim za sebe. Jednom cu nauciti, najverovatnije posle milionitog puta….

…….

…….

 Pre 10 dana otisla sam u Liku(za one koji ne znaju, to je u Hrvatskoj) kod dede. Posle puta od 9h samo sam htela dugo, dugo da spavam ali sam se predomislila kad sam videla sunce koje se pomalja iza planina, kad sam videla polje prekriveno maglom…Verovali ili ne uzivala sam u tisini, bila je nestvarna skoro opipljiva…Osecala sam da cu se odmoriti ko nikad do sad…I bih da nije bilo dede, njegove zene i dedinog brata koji su se od ranog jutra dovikivali ko nenormalni, a zapravo su samo gluvi. Ali dobro, ne mogu se zaliti, cist vazduh, hladna voda, pticice, opicena macka, gluvi starci ma bre idila. Ugadjali su mi koliko su mogli. Cak mi je deda dao da vozim njegovog stojadina starog xy godina i trudio se da bude fin zbog iskustva od prosle godine, kad sam se naljutila na njega i pobegla na gradinu.

 Uzivala sam u ’tisini’ dok se nisam uzelela malo grada pa rekoh dedi da kaze svojoj sestri(koju ja inace zovem tetka) da cu da svratim kod nje u Sisak(mali grad, sa nekih 50 000 stanovnika). Da stvar bude jos bolja ona je svratila do dede sa svojim sinom tj mojim stricem, ali ja njega vise posmatram kao brata ne zbog godina vec zbog toga sto nije ozenjen. I tako krenuh ja u civilizaciju, ali stomak mi se okrenuo naglavacke nekoliko puta jer smo prolazili kroz sela koja su skoro do temelja spaljena, i tetka bi mi uz sput objasnila: ‘ Vidis Andreika ovo ti je Srpsko selo, Hrvati su ga spalili(a ja bi u sebi mislila i izresetali), a ovo ti je Hrvatsko selo to su Srbi spalili(i ovo je bilo izreseano)’.  Gledajuci ta sela postala sam bespomocna, postavljala sebi pitanja kako bi sve bilo da smo ostali SFRJ, vidjala bih vise svoju rodbinu, mozda bi  mi se stricevi ozenili, mozda bih studirala u Zagrebu ili Ljubljani, upoznala bih svoju bracu koju nikad nisam videla, mozda bi baka bila ziva i skupa bi isli kod njene mame u selo u kome danas niko ne zivi, isla bih u Dubrovnik, kampovala u Istri…Sve bi bilo bolje, niko ne bi stradao, susedi bi ostali susedi, prijatelji prijatelji. Jebem ti rat.  Zbog rata moj deda ne moze da dodje kod svoje sestre sa BG tablicama, Zbog rata moj otac vise ne kontaktira strica…Kakav je to zivot u strahu, u strahu od rodjene rodbine….

 Mada ne mogu da se pozalim, stricevi me nisu cinkali kod tetke jer sam pila pivo, vodili su me u obilazak iako nema bog zna sta da se vidi, pokusali da me zabave iako su stariji od mene u proseku 15 god.A tetka je druga prica. Tovila me je ko prasence i na svakih minut i po bi me pitala da li sam gladna da li hocu kafu, sok ili sta kod bi joj palo na pamet.

 Kad sam odlazila pozelela sam im da se ozene i imaju dece, mada ne naglas dosta im je tetkinog zvocanja, cak kad bi izlazili dobacili bi mi da im nadjem devojke. Umesto zelje rekoh im da dodju u Bg, da uzvratim gostoprimstvo, isto tako znam da bi se tata obradaovao i prisetio nekih srecnijih vremena…

Pocetak mojih putesestvija….

Pre 2 h vratila sam se iz Kragujevca.  Ne samo sto sam umorna nego i iznervirana svojom porodicom kojoj ocigledno nije bitno sta radim ili kako sam. Ali nisu oni sad bitni nego moje putesestvije…

Putesestvije je bitno iz nekoliko razloga. Prvi je taj sto mi je ovo prvi izlazak iz BG-a od avgusta 2007. Trebala mi je promena pod hitno, drugaciji ljudi, drugacije okruzenje… Okruzenje jeste bilo drugacije, manji grad, sve je blizu iz cega sledi da nema potrebe za prevozom. Medjutim ljudi su svugde isti, jedina je razlika sto svi znaju ko je ko, sta radi, ko su mu baba, deda, stric, strina i ostala rodbina…Iz cega sam zakljucila da je poprilicno naporno ziveti u malom gradu gde svi znaju o svakom, gde su sve tajne javne…

Drugi razlog je bio taj sto sam htela da vidim kako se ljudi zabavljaju u manjim gradovima, da li je za njih jedina zabava ispijanje povecih kolicina alkohola, posto sam na  faxu primetila da ‘deca’ iz BG-a manje piju. U KG-u imaju jednu ulicu gde su uglavnom svi kafici nacickani, osim kafica tu su i kladionice koje su ocigledno postale neizbezne u tranzitnim drustvima kada svi zele da dodju do kesa na sto brzi i jednostavniji nacin. Klubovi i nisu bas nesto, u vecini je domaca muzika koju bas i ne volim. Klub po mojoj meri je bio krcat matorcima a objasnjenje moje drugarice za taj fenomen je: ’Ovde skoro niko ne slusa house i stranu muziku, retko ko zna i jednu pesmu.’ E sad, zasto ljudi piju?? Zato sto je skoro sve za dz kad uporedim cene sa BG-om(3 piva  i jedan sokic=290din; nes kafa i 2 obicne=180din… ima jos xy primera).

Zivot je poprilicno monoton koliko sam primetila, svi se znaju, ne mozes da prodjes ulicom a da ne sretnes nekog koga poznajes, ja sam cak srela 2 koleginice :p ….i pouzdano znam da nema poente ostajati vise od 5 dana(mozda je i to previse)

Sledece putesetvije je, valjda, za nekoliko dana…idem u Liku kod dede. Nadam se da se necu smoriti kao prosle godine :S

Bre ja nisam normalna….

…uzela sam u nedelju da pricitam neku knjigu, tacnije Meso i krv od Majkla Kaningema, i procitala sam je za 1,5 dana. To je u sustini uobicajano za mene kad mi se neka knjiga dopadne, ali ono sto je najcudnije je to da sam shvatila da sam od pocetka prve godine procitala barem 5 knjiga ako ne i vise, sto je mnogo uzevsi u obzir da sam imala ispite i manjak vremena. Sad pokusavam da se setim sta sam sve procitala…sve je pocelo sa Zovem se crveno i nastavilo na 11 minuta, Kao da se nista nije dogodilo, Ubiti pticu rugalicu, Privilegovana, Sve o decaku, Minaret, Zojino zlato, Meso i krv….to je sve sto mogu da se setim, moguce da ih je bilo jos. Fazon je sto sam ove knjige citala za vreme ispitnog roka, umesto da citam strucne ili ti fakultetske knjige ja uzela beletristiku….Na neki nacin te knjige su bile moj beg od stvarnosti, prozor u drugi svet, moj nacin da se izborim sa problemima. Ali sam time napravila samo jos veci problem, ostalo mi je jos 3 ispita, tako da cu se celo leto druziti sa strucnim knjigama ….