Samo hrabro, nasmeši se i pogledaj sreći u oči.

Ne boj se da ne okrene leđa i ode.

Ne pokušavaj da je pripitomiš da se ne upleši i zauvek ode.

Ako ikada osetiš da nije tu, ne boj se nije te napustila.

Vratiće se!

-Šta je bilo na testu?-upitala me je Jovana, drugarica iz osnovne škole. Zastajem da odgovorim, podižem pogled i vidim desetak pari očiju koje me posmatraju i željno očekuju odgovor. Među njima su i njegove  oči, tamne ali ne i stroge, prodorne.  Svi su načuljili uši i očekuju odgovor, a ja pokušavam da se saberem zbog testa ali više zbog njegovog pogleda. Osećam njegov pogled, zbunjena sam. Ko je on?  U jedno sam sigurna, želim da ga upoznam. Ne mogu da verujem da je bio dovoljan samo jedan pogled da me preseče, mene koja sam uvek pribrana i nedodirljiva, santa leda.

Želja mi je ispunjena. Upoznali smo se preko koleginice koja je išla sa njim u srednju školu. Uspela sam da smirim glas i mirno izgovorim svoje ime. Nisam mogla da skinem kez sa lica sve dok ga koleginica nije upitala kako mu je devojka. Devojka, njegova devojka!! Neverovatno kako samo jedno pitanje, zapravo jedna reč, može da nas vrati u stvarnost. Na trenutak nisam mogla da dišem, morala sam da se odaljim. Želela sam da pobegnem a njegov pogled izbrišem. Jedino šta sam mogla da uradim i šta sam u tom trenutku smatrala ispravnim jeste da se distanciram, ali bezuspešno. Postali smo poznanici, jvaljali smo se jednom drugom u prolazu. -Ćao. Šta ima?- rečenice koje su bile praćene leptirićima i pubertetskim kezom.

I tako prođe prva godina studija, strasti su se smirile(barem prividno). Sreća ili nesreća nas je stavila u istu prostoriju na rođendanu zajedničke poznanice. Sa dobrom količinom alkohola krenuli smo da ćaskamo. EKV-Par godina za nas. I za tren oka usne su nam se spojile. Nisam razmišljala, samo sam osećala. Osećala. Nisam pitala za devojku, nisam se pitala šta ćemo sutra. To pitanje je došlo do mozga tek posle otrežnjenja sa dobrim mamurlukom. Nisam bila srećna već nemirna. Pitanja su se nizala jedno za drugim i svako bez odgovora. Jedino što sam saznala od devojke koja nas je upoznala jeste da je raskinuo sa devojkom pre izvesnog vremena. Osećala sam se mnogo bolje ali ne zbog nje već zbog sebe, jer sam se ponadala. Nada.

Nada je trajala koliko i prvi sneg. Nestala je posle prvog razgovora sa njim. -Izašao sam skoro iz ozbiljne veze i povremeno se viđam sa bivšom, ne želim vezu a i ne bi bilo u redu prema tebi.-  Jedino što sam uspela da izustim jeste - U redu je.-, zvučalo je kao da mi nije stalo, kao da je sve jedno. A ništa nije bilo uredu. Kako sam se udaljavala, ruke su počele da mi podrhtavaju. Bila sam više besna nego tužna. Besna na sebe jer sam se ponadala. Od starta sam znala da ne mogu ništa da očekujem, ali nada umire poslednja. Kakva glupost….

Nastavili smo naše površno poznanstvo, skoro programirano, -Ćao- pa poljubac u obraz. Više nije bilo leptirića, postao je samo poznanik. Zapravo uvek je bio samo poznanik i ništa više.

Čekamo u redu za kafu, pozdravljamo se ali ovog puta bilo je nešto novo ali poznato, možda i previše. Radoznalo me je pogledao u oči sa nekim smeškom večnog dečaka. Pogled koji sam već videla pre nekoliko godina, videla ali zaboravila. Zadrhtala sam i jedva prihvatila svoju šolju kafe pokušavajući da prikrijem smetenost. Ali nada se nije javila, nema je. Na njeno mesto je došla seta. A mi nastavljamo svoju igru pozdravljanja. Previše dobro znamo svoje uloge da bi ih se odrekli.

I dalje postoje oni koji vladaju i oni koji nemo slušaju i slede. Šta je to sa ljudima? Zašto je teško misliti svojom glavom? Zar je odgovornost za svoje postupke toliko velika da ne može da se podnese, pa se onda bira put manjeg otpora i prepušta se struji većine. Nešto nije u redu sa svetom i samim poretkom. Zašto ima bolesnih i gladnih, ljudi bez krova nad glavom? Zašto se još uvek ratuje? Ako učimo iz svojih greški, zašto do sada čovek nije shvatio da rat donosi samo razaranje i patnju? Moć. Šta uopšte ta reč znači? Potrebu za dominacijom nad drugim ljudskim bićem? Novac? Sve je van balansa. Na jednoj strani Amerikanci koji umiru od gojaznosti, a sa druge strane ljudi u Africi koji umiru od gladi. Pohlepa.  Šta je to da čovek poželi da ima više nego što mu treba? Zašto dovoljno nikad nije dovoljno? Drug je reko: „Ljudi su zli“. Ne želim da prihvatim tu konstataciju. Želim da verujem da sve proizlazi iz nesvesnog. Da su ljudi svesni posledica svojih dela bilo bi drugačije, jer ne verujem da bi čovek namerno povredio drugu osobu.

Dugo nisam pisala jer prosto nisam imala šta da kažem; a i onda kad sam imala kompjuter nije bio blizu. Danas sam naišla na rečenicu, koja stoji kao naziv posta, koja me je naterala da se zamislim i razmislim i potvrdim istinitost iste. Šta se dešava kad prekinete da sanjate, tj imate želje koje vas guraju napred i nedozvoljavaju da pokleknete pred izazovima koje nosi realnost?

  Iz svog skromnog iskustva, blago rečeno, dolazi do raspada sistema. Zapada se u apatiju i nesigurnost. Zaista čudno stanje, sa potpunim odsustvom emocija. Ta apatija onda vodi u depresiju, koja se ispoljava, barem u mom slučaju, kao izbegavanje prijatelja jer ljudi počinju da me guše,  jer prosto nema emocija. I onda kad shvatim da ne mogu više ovako, počnem iz početka da učim kako se sanja. Zapitam se šta sam htela da naučim i uradim kad mi je bilo šest godina i šta bi mala Andrea rekla “velikoj“ Andrei.  Nađem novu snagu da se suočim sa svojim problemima i prosto rečeno živnem.  Svet ponovo dobije boje

Dugo nisam pisala, zapravo retko sam palila kompjuter. Mislila sam da cu se sabrati i shvatiti sta dalje da radim sa sobom ako redukujem vreme provedeno za kompom.

 I tako odlucih da ucim i da se potrudim oko fakulteta. Neverovatno glupa odluka, jer se nisam posvetila a kamoli postigla neki rezultat, samo sam sebi naudila. Pocela sam da kopnim. Sve manje stvari moze da me razveseli, cak i neka prijateljstva su mi postala mucna. Ne znam da li ste bili u situaciji da posle 2 sata provedena sa nekom osobom osecate iscrpljeno i emocijalno tupo, kao da je sva radost isisana iz vas. Shvatila sam da se broj prijatelja smanjuje iz dana u dan i kada su najpotrebniji nikog nema. Delimicno sam i sama kriva jer sam mnoge osobe zapostavila iako su mi znacile. Definitivno se osecam usamljeno i umorno.

Već neko vreme pokušavam lepo da sročim text na temu prebrzog sazrevanja ali mi nešto ne ide. Kad kažem prebrzo sazrevanje, mislim na devojčice u osnovnoj školi ali i u nižim razredima srednje koje izgledaju i pokušavaju da se ponašaju starije.  

Posmatram svoju mlađu sestru koja mi nabija komplekse svaki put kad izlazi u grad.  Kad bi stajale u klubu jedna pored druge ne bi se znalo koja je starija. Ali vrhunac svega su slike drugove sestre koja ide u sedmi razred osnovne škole. Da pojasnim, oskudno odevena sa čašom šampanjaca u ruci u svakakvim pozama.

Ondak sam se dobro zamislila kako sam se ja ponašala u njihovim godinama. Bila sam neviđena balavica, ali da se ne lažemo još uvek sam.  U osnovnoj školi sam se još igrala sa lutkama, ne samo ja već čitava generacija. U srednjoj školi smo slabo izlazili po klubovima jer ni u jedan nisu primali maloletne. A sad se u osnovnoj školi brinu za celulit, bore, plastične operacije…definitivno stvari kojima se ne trebaju opterećivati.

Što se mene tiče i dalje ću biti balavica koja nikad ne odoli da sedne na ljuljašku, gleda crtaće, ponekad pročita koji strip i nastaviću da se nadam da nije sve otišlo u bestraga…..

Imam običaj da pogledam u mesec kad izlazim iz kuće. Danas sam se naježila jer me je mesec potsetio na osmeh mačke iz crtanog filma Alisa u zemlji čuda. Mrzim tu mačku, uvek me je plašila kao malu. Zapravo ceo crtani mi je bio jeziv. Previše mračan i konfuzan….

Uspela sam da preživim još jedan tj dva ispitna roka (januarski i aprilski rok u februaru) i dala sam 3 ispita od 5 iz trećeg semestra. Umesto da mi lakne i barem malo se opustim imam osećaj da nisam sve uradila, tj neke stvari su nedorečene. Koje stvari, ne znam. Prosto ne mogu da se opustim, postala sam opsednuta fakultetom. Najbolji primer je da sam počela sa sanjam fakultet i ako nije ispitni rok, mada moguć je još jedan razlog a to je nedefinisana veza sa jednim kolegom. Kažem nedefinisana jer ne znam da li je još uvek sa devojkom, nismo razmenili brojeve, nismo pričali o nama. I sve me to kopka jer imamo neka predavanja zajedno, videću ga u utorak i taj osećaj neizvesnosti me ubija. Mrzim kad lebdim između nade i propasti. Imala sam jedno jedino pravilo a to je da izbegavam kolege pogotovo zauzete. U suštini izbegavala sam ga čitavu prvu godinu iako mi se svideo na prvi pogled jer sam znala da je u vezi, a sada ….Do đavola, majstor sam u komplikovanju sopstvenog života.

U poslednje vreme facebook mi je sve manje i manje zanimljiv, nisam sigurna koji je razlog. Moguće je da sam ga već izgustirala a možda i to što imam sve više i više prijatelja sa kojima sam izgubila kontakt još u osnovnoj školi jer sam se preselila. Problem je u tome što mi opet ne pričamo niti iko od nas pokušava da obnovi stara prijateljstva. Znam da je teško uspostaviti kontakte i izgraditi veze koje su jednom prekinute, ali mnogima nije stalo niti žele da obnove kontakt.

I eto gledam neke slike mojih prijatelja iz detinjstva i ne mogu da verujem koliko se ljudi menjaju fizički ali i psihički. Mnogi su se zaposlili posle srednje, neki upisali više i veoma je mali broj onih koji su upisali neki fakultet. Više nikog ne prepoznajem i pitam se da li sam ikog od njih znala. Definitivno to više nije moj svet i zapitala sam se da li vredi obnavljati stara prijateljstva kad se ljudi otuđe i ne prepoznaju. Skoro mi se desilo da je u autobus, u kojem sam bila, ušao drug iz osnovne i da me je galantno iskulirao.

To opet otvara novo pitanje, koliko sam se ja promenila? Definitivno sam se promenila ali koliko to ne znam. Za jedno sam sigurna fizički ne mnogo, uvek sam bila mala i čupava ….

‘Mislila sam o tome da je svako od nas jedno takvo drvo: sto vise rastemo u vis ka nebu, kroz vetrove i kisu ka Bogu, tim dublje moramo ponirati korenjem kroz blato i podzemne vode ka paklu.’