Нови пасус у мом животу :)

    Не још се нисам заситила блога и напустила га. Истина је да ме дуго није било, тј. да дуго нисам писала. Разлог је сасвим очекиван, барем кад сам ја у питању, а то је неко чудно стање духа које ми није давало мира док не раскрстим са прошлошћу, док не раскрстим сама са собом, док саму себе не изанализирам. Наравно ништа паметно ни ново нисам научила о себи. Само сам у том периоду направила проблем, хаос осећања без имало разума у расуђивању. И рекла сам да се више нећу враћати на старо тј. нећу више копати по прошлости нити постављати питања „Шта би било, кад би било“.

    И ето данас сам купила часопис који је, нећете ми веровати, управо узео за тему броја „Живети у садашњости“.  Издвојила сам неколико реченица из писма уреднице која су ми се допала:

…..Живот није увек лак, али ајде да престанемо да живимо у прошлости и оптужујемо друге. Десило нам се управо оно што је требало да се деси. Тужно, потресно, несхватлјиво, али прошлост не можемо да променимо. Не морамо много ни да бринемо о будућности. Само данас урадимо праву ствар….

….Није сам догађај оно што чини да патимо, већ наша интерпретација тог догађаја…..

 

Mozda je bolje…..

…da se nikad ne trudim, da mi niko nikad ne znaci, da budem na distanci, da budem ,kao sto kaze Van Gogh u jednoj od svojih pesama, umno poremecena, dosadom zarazena, mentalno zasicena, duhovno osakacena…Uvek kad dam maximum lose prodjem, uvek sam razocarana i slomljena, i nista drugo mi ne ostaje sem praznine i suza…Kad se vezem, kad pocnem da verujem ljudima uvek me ubije u pojam njihova sebicnost, nepravednost….Samo se pitam kad cu prestati da budem toliki idealista, sama sebi odmazem….

Nesto sam BZVZ..

…Nemam pojma sta mi se desava. Tako sam umorna i smorena, a opet nemam od cega. Ne mogu da krivim za sve promenu vremena, tako da to otpada. NIko me nije skoro iznervirao, za divno cudo. Moguce da je sve povezano sa faxom. Vec je kraj prve godine,( kad pre je prosla da mi je znati) sve polako pocinje da se raspada, neka napetost se oseca u vazduhu…pocela je jurnjava i postavljam sebi pitanje da li cu stici sve da dam u junu tj julu….Zacrtala sam da ocistim godinu u julu kako bi imala mnooooogo vremena za sebe. Zelim da nadoknadim sve sto sam propustila zbog faxa. Mada panika me ne hvata, vise sam iznervirana zbog svojih ocena i svog ponasanja u prvom semestru(mada i ovaj drugi je propast), nekako sam se prepustila struji AGAIN!!! …Ponovo sam bila nezainteresovana, kao i uvek kad je u pitanju nesto sto me ne zanima, mada nisam se ni potrudila da utvrdim sta me zanima….i eto opet buncam nesto…cini mi se da je najbolje da se naspavam i pustim sve na miru, muka mi je vise od analiziranja………

Poslasmo zanimljivu poruku u svet :p..

Evo zavrsila se i ta cuvena evrovizija. Finalno vece se ni sa cim posebnim nije izdvajala od polufinalnih veceri. Jedino sto me je odusevilo jeste nastup Gorana Bregovica i Napile se ulice u etno fazonu :p…Ali kad je poceo Kalasnjikov, zaledila sam se i zapitala zar evrovizija nije trebala da nas predstavi kao miroljubiv narod. I tako Brega peva Kalasnjikov bum bum i cela arena je u transu skace, luduje, a jedino ja razmisljam kakve ce ovo posledice imati na nas ugled u svetu…..

NOĆ MUZEJA….

Krenule smo bez ikakve predstave koji ćemo muzej prvo obići, i sa još slabijim poznavanjem lokacija postavki. Ali na kraju smo se prepustile struji ljudi, išle smo gde i masa…Nije bilo teško pretpostaviti gde su postavke svako mesto je bilo ukrašeno balonima i osvetljeno raznobojnim reflektorima. Ono što je ostavilo na mene utisak nisu bile same postavke  (mada bilo ih je izvrsnih, za svakog  po nešto) nego neko raspoloženje koje je vladalo među posetiocima. Sve je bilo živo, prosto je sve pulsiralo…Neka čudna euforija se prenosila od osobe do osobe, nikom nije bilo teško da čeka u redu. Svi su bili nošeni nekim isčekivanjem…Fascinantan osećaj! Iako je bilo oko 1 posle ponoći, kafići su još radili i bilo je više ljudi nego danju. Tek tad sam shvatila da je Beograd ogroman, i da nikad ne bih mogla da podnesem život u nekom manjem gradu…Previše sam bila navučena na njegovu energičnost…. Vrhunac je bila bleja ispred Platoa (mislim na kafić), Mi mlađi, mahom studenti, sedeli smo na stepenicama, jer nikom nije padalo na pamet da da novac za piće samo da bi uživao u svirci…samo znam da sam poželela više ovakvih događaja koji bi izmamili ljude na ulice, odvojili ih od televizora i podsetiti ih da su živi.   

i will try to fix ….

When you try your best, but you don’t succeed
When you get what you want, but not what you need
When you feel so tired, but you can’t sleep
Stuck in reverse

When the tears come streaming down your face
When you lose something you can’t replace
When you love someone, but it goes to waste
Could it be worse?

Lights will guide you home
And ignite your bones
And I will try to fix you

High up above or down below
When you too in love to let it go
If you never try you’ll never know
Just watch and learn

______________________________ Coldplay-Fix you

 

 

 

ovi stihovi me najbolje opisuju (barem u ovom trenutku)….trenutno u mojoj glavi je veeeeeeliki nered and i am trying to fix it , pitam se što ne mogu da zaspim… pitam se zašto se svet koji poznajem urušava…i tako ja analiziram i analiziram i dalje stojim u mestu bez ijednog konkretnog odgovora….čini mi se da je najveći problem što previše razmišljam …“ O kako je lepo biti glup!“