Da li je moguće…

 ….uneti red u moj život. Uvek sam se divila onima koji su umeli da se organizuju i postignu sve što zamisle. Nikad ne umem da odredim prioritete, previše stvari želim da odradim, a na kraju ništa ne doteram do kraja. I posle žongliranja svojim željama i obavezama uvek kažem „Sledeći put će biti drugačije, obećavam.“ I naravno nikad ne bude, ponekad je čak i gore….

 Pošto ništa neću promeniti kuckajući idem da se suočim sa strahovima, željama i obavezama.

Oci boje meda…

  Pocinjem pisanje posta bez predstave o onome sto zelim da kazem, ali sam sigurna da nesto hocu da kazem…..

  Pocecu od toga da lose spavam, opet se javlja moja boljka-Insomnia- istina nije strasno kao sto zvuci ali ne mogu uvece da zaspim iako sam vidno umorna i vec 3 nedelje tako…opet se javlja apatija, koja je posledica mog nezadovoljstva, ne sobom(mada je moguce i ova mogucnost, koje nisam svesna :p) vec ljudima koji me okruzuju, definitivno sam negativna i rasejana i to poprilicno.

  Pokusavam da se skoncentrisem na trenutak, ali mi misli lete…Cak i u toku plesa tesko mi je da se skoncentrisem, oh da zaboravila sam da kazem da sam krenula na ples i da sam odusevljena. To je nesto sto volim da radim i sto me opusta…

  A ako se neko pita zasto se post zove Oci boje meda, to je zbog pesme koju sam slusala u trenutku kad sam pocela post…btw imam oci boje meda :p

Нови пасус у мом животу :)

    Не још се нисам заситила блога и напустила га. Истина је да ме дуго није било, тј. да дуго нисам писала. Разлог је сасвим очекиван, барем кад сам ја у питању, а то је неко чудно стање духа које ми није давало мира док не раскрстим са прошлошћу, док не раскрстим сама са собом, док саму себе не изанализирам. Наравно ништа паметно ни ново нисам научила о себи. Само сам у том периоду направила проблем, хаос осећања без имало разума у расуђивању. И рекла сам да се више нећу враћати на старо тј. нећу више копати по прошлости нити постављати питања „Шта би било, кад би било“.

    И ето данас сам купила часопис који је, нећете ми веровати, управо узео за тему броја „Живети у садашњости“.  Издвојила сам неколико реченица из писма уреднице која су ми се допала:

…..Живот није увек лак, али ајде да престанемо да живимо у прошлости и оптужујемо друге. Десило нам се управо оно што је требало да се деси. Тужно, потресно, несхватлјиво, али прошлост не можемо да променимо. Не морамо много ни да бринемо о будућности. Само данас урадимо праву ствар….

….Није сам догађај оно што чини да патимо, већ наша интерпретација тог догађаја…..

 

Po hiljaditi put….

….sam dokazala da sam neodgovorna, da ne mislim o svom zivotu, da uvek ima nekih precih stvari no sto je moja sreca. Znam da ovo pomalo zvuci sebicno ali stvar je u tome sto nikako da preuzmem kontrolu nad svojim zivotom. Znam da ne mogu da imam apsolutnu kontrolu ali barem kontrolu nad onim delom koji zavisi od mene. Stvar je u tome sto pre cesto pustim da zivot ide sam od sebe, pre cesto kazem ‘Sve jedno je’ a zapravo nije sve jedno. I nikako da naucim da treba da se borim za sebe. Jednom cu nauciti, najverovatnije posle milionitog puta….