Endless story….

-Šta je bilo na testu?-upitala me je Jovana, drugarica iz osnovne škole. Zastajem da odgovorim, podižem pogled i vidim desetak pari očiju koje me posmatraju i željno očekuju odgovor. Među njima su i njegove  oči, tamne ali ne i stroge, prodorne.  Svi su načuljili uši i očekuju odgovor, a ja pokušavam da se saberem zbog testa ali više zbog njegovog pogleda. Osećam njegov pogled, zbunjena sam. Ko je on?  U jedno sam sigurna, želim da ga upoznam. Ne mogu da verujem da je bio dovoljan samo jedan pogled da me preseče, mene koja sam uvek pribrana i nedodirljiva, santa leda.

Želja mi je ispunjena. Upoznali smo se preko koleginice koja je išla sa njim u srednju školu. Uspela sam da smirim glas i mirno izgovorim svoje ime. Nisam mogla da skinem kez sa lica sve dok ga koleginica nije upitala kako mu je devojka. Devojka, njegova devojka!! Neverovatno kako samo jedno pitanje, zapravo jedna reč, može da nas vrati u stvarnost. Na trenutak nisam mogla da dišem, morala sam da se odaljim. Želela sam da pobegnem a njegov pogled izbrišem. Jedino šta sam mogla da uradim i šta sam u tom trenutku smatrala ispravnim jeste da se distanciram, ali bezuspešno. Postali smo poznanici, jvaljali smo se jednom drugom u prolazu. -Ćao. Šta ima?- rečenice koje su bile praćene leptirićima i pubertetskim kezom.

I tako prođe prva godina studija, strasti su se smirile(barem prividno). Sreća ili nesreća nas je stavila u istu prostoriju na rođendanu zajedničke poznanice. Sa dobrom količinom alkohola krenuli smo da ćaskamo. EKV-Par godina za nas. I za tren oka usne su nam se spojile. Nisam razmišljala, samo sam osećala. Osećala. Nisam pitala za devojku, nisam se pitala šta ćemo sutra. To pitanje je došlo do mozga tek posle otrežnjenja sa dobrim mamurlukom. Nisam bila srećna već nemirna. Pitanja su se nizala jedno za drugim i svako bez odgovora. Jedino što sam saznala od devojke koja nas je upoznala jeste da je raskinuo sa devojkom pre izvesnog vremena. Osećala sam se mnogo bolje ali ne zbog nje već zbog sebe, jer sam se ponadala. Nada.

Nada je trajala koliko i prvi sneg. Nestala je posle prvog razgovora sa njim. -Izašao sam skoro iz ozbiljne veze i povremeno se viđam sa bivšom, ne želim vezu a i ne bi bilo u redu prema tebi.-  Jedino što sam uspela da izustim jeste - U redu je.-, zvučalo je kao da mi nije stalo, kao da je sve jedno. A ništa nije bilo uredu. Kako sam se udaljavala, ruke su počele da mi podrhtavaju. Bila sam više besna nego tužna. Besna na sebe jer sam se ponadala. Od starta sam znala da ne mogu ništa da očekujem, ali nada umire poslednja. Kakva glupost….

Nastavili smo naše površno poznanstvo, skoro programirano, -Ćao- pa poljubac u obraz. Više nije bilo leptirića, postao je samo poznanik. Zapravo uvek je bio samo poznanik i ništa više.

Čekamo u redu za kafu, pozdravljamo se ali ovog puta bilo je nešto novo ali poznato, možda i previše. Radoznalo me je pogledao u oči sa nekim smeškom večnog dečaka. Pogled koji sam već videla pre nekoliko godina, videla ali zaboravila. Zadrhtala sam i jedva prihvatila svoju šolju kafe pokušavajući da prikrijem smetenost. Ali nada se nije javila, nema je. Na njeno mesto je došla seta. A mi nastavljamo svoju igru pozdravljanja. Previše dobro znamo svoje uloge da bi ih se odrekli.

 

Da li je moguće…

 ….uneti red u moj život. Uvek sam se divila onima koji su umeli da se organizuju i postignu sve što zamisle. Nikad ne umem da odredim prioritete, previše stvari želim da odradim, a na kraju ništa ne doteram do kraja. I posle žongliranja svojim željama i obavezama uvek kažem „Sledeći put će biti drugačije, obećavam.“ I naravno nikad ne bude, ponekad je čak i gore….

 Pošto ništa neću promeniti kuckajući idem da se suočim sa strahovima, željama i obavezama.

Oci boje meda…

  Pocinjem pisanje posta bez predstave o onome sto zelim da kazem, ali sam sigurna da nesto hocu da kazem…..

  Pocecu od toga da lose spavam, opet se javlja moja boljka-Insomnia- istina nije strasno kao sto zvuci ali ne mogu uvece da zaspim iako sam vidno umorna i vec 3 nedelje tako…opet se javlja apatija, koja je posledica mog nezadovoljstva, ne sobom(mada je moguce i ova mogucnost, koje nisam svesna :p) vec ljudima koji me okruzuju, definitivno sam negativna i rasejana i to poprilicno.

  Pokusavam da se skoncentrisem na trenutak, ali mi misli lete…Cak i u toku plesa tesko mi je da se skoncentrisem, oh da zaboravila sam da kazem da sam krenula na ples i da sam odusevljena. To je nesto sto volim da radim i sto me opusta…

  A ako se neko pita zasto se post zove Oci boje meda, to je zbog pesme koju sam slusala u trenutku kad sam pocela post…btw imam oci boje meda :p

Нови пасус у мом животу :)

    Не још се нисам заситила блога и напустила га. Истина је да ме дуго није било, тј. да дуго нисам писала. Разлог је сасвим очекиван, барем кад сам ја у питању, а то је неко чудно стање духа које ми није давало мира док не раскрстим са прошлошћу, док не раскрстим сама са собом, док саму себе не изанализирам. Наравно ништа паметно ни ново нисам научила о себи. Само сам у том периоду направила проблем, хаос осећања без имало разума у расуђивању. И рекла сам да се више нећу враћати на старо тј. нећу више копати по прошлости нити постављати питања „Шта би било, кад би било“.

    И ето данас сам купила часопис који је, нећете ми веровати, управо узео за тему броја „Живети у садашњости“.  Издвојила сам неколико реченица из писма уреднице која су ми се допала:

…..Живот није увек лак, али ајде да престанемо да живимо у прошлости и оптужујемо друге. Десило нам се управо оно што је требало да се деси. Тужно, потресно, несхватлјиво, али прошлост не можемо да променимо. Не морамо много ни да бринемо о будућности. Само данас урадимо праву ствар….

….Није сам догађај оно што чини да патимо, већ наша интерпретација тог догађаја…..

 

Po hiljaditi put….

….sam dokazala da sam neodgovorna, da ne mislim o svom zivotu, da uvek ima nekih precih stvari no sto je moja sreca. Znam da ovo pomalo zvuci sebicno ali stvar je u tome sto nikako da preuzmem kontrolu nad svojim zivotom. Znam da ne mogu da imam apsolutnu kontrolu ali barem kontrolu nad onim delom koji zavisi od mene. Stvar je u tome sto pre cesto pustim da zivot ide sam od sebe, pre cesto kazem ‘Sve jedno je’ a zapravo nije sve jedno. I nikako da naucim da treba da se borim za sebe. Jednom cu nauciti, najverovatnije posle milionitog puta….