Endless story….

-Šta je bilo na testu?-upitala me je Jovana, drugarica iz osnovne škole. Zastajem da odgovorim, podižem pogled i vidim desetak pari očiju koje me posmatraju i željno očekuju odgovor. Među njima su i njegove  oči, tamne ali ne i stroge, prodorne.  Svi su načuljili uši i očekuju odgovor, a ja pokušavam da se saberem zbog testa ali više zbog njegovog pogleda. Osećam njegov pogled, zbunjena sam. Ko je on?  U jedno sam sigurna, želim da ga upoznam. Ne mogu da verujem da je bio dovoljan samo jedan pogled da me preseče, mene koja sam uvek pribrana i nedodirljiva, santa leda.

Želja mi je ispunjena. Upoznali smo se preko koleginice koja je išla sa njim u srednju školu. Uspela sam da smirim glas i mirno izgovorim svoje ime. Nisam mogla da skinem kez sa lica sve dok ga koleginica nije upitala kako mu je devojka. Devojka, njegova devojka!! Neverovatno kako samo jedno pitanje, zapravo jedna reč, može da nas vrati u stvarnost. Na trenutak nisam mogla da dišem, morala sam da se odaljim. Želela sam da pobegnem a njegov pogled izbrišem. Jedino šta sam mogla da uradim i šta sam u tom trenutku smatrala ispravnim jeste da se distanciram, ali bezuspešno. Postali smo poznanici, jvaljali smo se jednom drugom u prolazu. -Ćao. Šta ima?- rečenice koje su bile praćene leptirićima i pubertetskim kezom.

I tako prođe prva godina studija, strasti su se smirile(barem prividno). Sreća ili nesreća nas je stavila u istu prostoriju na rođendanu zajedničke poznanice. Sa dobrom količinom alkohola krenuli smo da ćaskamo. EKV-Par godina za nas. I za tren oka usne su nam se spojile. Nisam razmišljala, samo sam osećala. Osećala. Nisam pitala za devojku, nisam se pitala šta ćemo sutra. To pitanje je došlo do mozga tek posle otrežnjenja sa dobrim mamurlukom. Nisam bila srećna već nemirna. Pitanja su se nizala jedno za drugim i svako bez odgovora. Jedino što sam saznala od devojke koja nas je upoznala jeste da je raskinuo sa devojkom pre izvesnog vremena. Osećala sam se mnogo bolje ali ne zbog nje već zbog sebe, jer sam se ponadala. Nada.

Nada je trajala koliko i prvi sneg. Nestala je posle prvog razgovora sa njim. -Izašao sam skoro iz ozbiljne veze i povremeno se viđam sa bivšom, ne želim vezu a i ne bi bilo u redu prema tebi.-  Jedino što sam uspela da izustim jeste - U redu je.-, zvučalo je kao da mi nije stalo, kao da je sve jedno. A ništa nije bilo uredu. Kako sam se udaljavala, ruke su počele da mi podrhtavaju. Bila sam više besna nego tužna. Besna na sebe jer sam se ponadala. Od starta sam znala da ne mogu ništa da očekujem, ali nada umire poslednja. Kakva glupost….

Nastavili smo naše površno poznanstvo, skoro programirano, -Ćao- pa poljubac u obraz. Više nije bilo leptirića, postao je samo poznanik. Zapravo uvek je bio samo poznanik i ništa više.

Čekamo u redu za kafu, pozdravljamo se ali ovog puta bilo je nešto novo ali poznato, možda i previše. Radoznalo me je pogledao u oči sa nekim smeškom večnog dečaka. Pogled koji sam već videla pre nekoliko godina, videla ali zaboravila. Zadrhtala sam i jedva prihvatila svoju šolju kafe pokušavajući da prikrijem smetenost. Ali nada se nije javila, nema je. Na njeno mesto je došla seta. A mi nastavljamo svoju igru pozdravljanja. Previše dobro znamo svoje uloge da bi ih se odrekli.

 

Iako može jednostavno ajmo komplikovano…….

Uspela sam da preživim još jedan tj dva ispitna roka (januarski i aprilski rok u februaru) i dala sam 3 ispita od 5 iz trećeg semestra. Umesto da mi lakne i barem malo se opustim imam osećaj da nisam sve uradila, tj neke stvari su nedorečene. Koje stvari, ne znam. Prosto ne mogu da se opustim, postala sam opsednuta fakultetom. Najbolji primer je da sam počela sa sanjam fakultet i ako nije ispitni rok, mada moguć je još jedan razlog a to je nedefinisana veza sa jednim kolegom. Kažem nedefinisana jer ne znam da li je još uvek sa devojkom, nismo razmenili brojeve, nismo pričali o nama. I sve me to kopka jer imamo neka predavanja zajedno, videću ga u utorak i taj osećaj neizvesnosti me ubija. Mrzim kad lebdim između nade i propasti. Imala sam jedno jedino pravilo a to je da izbegavam kolege pogotovo zauzete. U suštini izbegavala sam ga čitavu prvu godinu iako mi se svideo na prvi pogled jer sam znala da je u vezi, a sada ….Do đavola, majstor sam u komplikovanju sopstvenog života.

E to se zove predavnje….

Po rasporedu predviđenom za sredu, ja sedim na predavanjima  14-20h, naravno pošto je Bolonja uvedena moram da budem na predavanjima da bi evidentirali dolazak, što zanči da postoje minimalne šanse za eskiviranje. A tako bih volela da postoji šansa barem sredom, jer to je jedan od dana kad postavljam sebi pitanje zašto ja uopšte studiram. Elem, već na prvom predavanju(Matematika3) koncentracija opada  maximalno i ne trudim se da pratim već vadim ‘Artemizijinu strast’ i nastavljam sa čitanjem na mestu gde sam stala prošle srede, dolazi sledeće predavanje(Teorija verovatnoće) koje sam slušala samo jedan čas i opet ja vadim svoju knjižicu…i naravno treće predavanje najveći smor od smorova Marketing, već spremna da nastavim sa čitanjem kad ono međutim došla nova profesorka. Naravno da pojasnim, prethodna profesorka je starija gospođa pretpostavljam da je među najstarijim profesorima na fakultetu, predaje neverovatno monotonim glasom, čak i najzainteresovanijeg studenta će uspavati. E sad nova profesorka je mnooogo mlađa, odmah je uspostavila interakciju sa studentima, nije objašnjavala pojmove po pola sata i davala nam je primere iz prakse i da napomenem mnogi studenti su dobili dodatne poene za saradnju. I na kraju je ponovila ključne stvari. I zamislite predavanje se završilo u 19h iako je kasnila nekih 10 min, dok nas je prethodna profesorka prošle nedelje zadržala čak do pola devet o_O. E  to se zove predavanje po Bolonji :D.