Endless story….

-Šta je bilo na testu?-upitala me je Jovana, drugarica iz osnovne škole. Zastajem da odgovorim, podižem pogled i vidim desetak pari očiju koje me posmatraju i željno očekuju odgovor. Među njima su i njegove  oči, tamne ali ne i stroge, prodorne.  Svi su načuljili uši i očekuju odgovor, a ja pokušavam da se saberem zbog testa ali više zbog njegovog pogleda. Osećam njegov pogled, zbunjena sam. Ko je on?  U jedno sam sigurna, želim da ga upoznam. Ne mogu da verujem da je bio dovoljan samo jedan pogled da me preseče, mene koja sam uvek pribrana i nedodirljiva, santa leda.

Želja mi je ispunjena. Upoznali smo se preko koleginice koja je išla sa njim u srednju školu. Uspela sam da smirim glas i mirno izgovorim svoje ime. Nisam mogla da skinem kez sa lica sve dok ga koleginica nije upitala kako mu je devojka. Devojka, njegova devojka!! Neverovatno kako samo jedno pitanje, zapravo jedna reč, može da nas vrati u stvarnost. Na trenutak nisam mogla da dišem, morala sam da se odaljim. Želela sam da pobegnem a njegov pogled izbrišem. Jedino šta sam mogla da uradim i šta sam u tom trenutku smatrala ispravnim jeste da se distanciram, ali bezuspešno. Postali smo poznanici, jvaljali smo se jednom drugom u prolazu. -Ćao. Šta ima?- rečenice koje su bile praćene leptirićima i pubertetskim kezom.

I tako prođe prva godina studija, strasti su se smirile(barem prividno). Sreća ili nesreća nas je stavila u istu prostoriju na rođendanu zajedničke poznanice. Sa dobrom količinom alkohola krenuli smo da ćaskamo. EKV-Par godina za nas. I za tren oka usne su nam se spojile. Nisam razmišljala, samo sam osećala. Osećala. Nisam pitala za devojku, nisam se pitala šta ćemo sutra. To pitanje je došlo do mozga tek posle otrežnjenja sa dobrim mamurlukom. Nisam bila srećna već nemirna. Pitanja su se nizala jedno za drugim i svako bez odgovora. Jedino što sam saznala od devojke koja nas je upoznala jeste da je raskinuo sa devojkom pre izvesnog vremena. Osećala sam se mnogo bolje ali ne zbog nje već zbog sebe, jer sam se ponadala. Nada.

Nada je trajala koliko i prvi sneg. Nestala je posle prvog razgovora sa njim. -Izašao sam skoro iz ozbiljne veze i povremeno se viđam sa bivšom, ne želim vezu a i ne bi bilo u redu prema tebi.-  Jedino što sam uspela da izustim jeste - U redu je.-, zvučalo je kao da mi nije stalo, kao da je sve jedno. A ništa nije bilo uredu. Kako sam se udaljavala, ruke su počele da mi podrhtavaju. Bila sam više besna nego tužna. Besna na sebe jer sam se ponadala. Od starta sam znala da ne mogu ništa da očekujem, ali nada umire poslednja. Kakva glupost….

Nastavili smo naše površno poznanstvo, skoro programirano, -Ćao- pa poljubac u obraz. Više nije bilo leptirića, postao je samo poznanik. Zapravo uvek je bio samo poznanik i ništa više.

Čekamo u redu za kafu, pozdravljamo se ali ovog puta bilo je nešto novo ali poznato, možda i previše. Radoznalo me je pogledao u oči sa nekim smeškom večnog dečaka. Pogled koji sam već videla pre nekoliko godina, videla ali zaboravila. Zadrhtala sam i jedva prihvatila svoju šolju kafe pokušavajući da prikrijem smetenost. Ali nada se nije javila, nema je. Na njeno mesto je došla seta. A mi nastavljamo svoju igru pozdravljanja. Previše dobro znamo svoje uloge da bi ih se odrekli.

 

Iako može jednostavno ajmo komplikovano…….

Uspela sam da preživim još jedan tj dva ispitna roka (januarski i aprilski rok u februaru) i dala sam 3 ispita od 5 iz trećeg semestra. Umesto da mi lakne i barem malo se opustim imam osećaj da nisam sve uradila, tj neke stvari su nedorečene. Koje stvari, ne znam. Prosto ne mogu da se opustim, postala sam opsednuta fakultetom. Najbolji primer je da sam počela sa sanjam fakultet i ako nije ispitni rok, mada moguć je još jedan razlog a to je nedefinisana veza sa jednim kolegom. Kažem nedefinisana jer ne znam da li je još uvek sa devojkom, nismo razmenili brojeve, nismo pričali o nama. I sve me to kopka jer imamo neka predavanja zajedno, videću ga u utorak i taj osećaj neizvesnosti me ubija. Mrzim kad lebdim između nade i propasti. Imala sam jedno jedino pravilo a to je da izbegavam kolege pogotovo zauzete. U suštini izbegavala sam ga čitavu prvu godinu iako mi se svideo na prvi pogled jer sam znala da je u vezi, a sada ….Do đavola, majstor sam u komplikovanju sopstvenog života.

Metamorfoza ili ti promena

U poslednje vreme facebook mi je sve manje i manje zanimljiv, nisam sigurna koji je razlog. Moguće je da sam ga već izgustirala a možda i to što imam sve više i više prijatelja sa kojima sam izgubila kontakt još u osnovnoj školi jer sam se preselila. Problem je u tome što mi opet ne pričamo niti iko od nas pokušava da obnovi stara prijateljstva. Znam da je teško uspostaviti kontakte i izgraditi veze koje su jednom prekinute, ali mnogima nije stalo niti žele da obnove kontakt.

I eto gledam neke slike mojih prijatelja iz detinjstva i ne mogu da verujem koliko se ljudi menjaju fizički ali i psihički. Mnogi su se zaposlili posle srednje, neki upisali više i veoma je mali broj onih koji su upisali neki fakultet. Više nikog ne prepoznajem i pitam se da li sam ikog od njih znala. Definitivno to više nije moj svet i zapitala sam se da li vredi obnavljati stara prijateljstva kad se ljudi otuđe i ne prepoznaju. Skoro mi se desilo da je u autobus, u kojem sam bila, ušao drug iz osnovne i da me je galantno iskulirao.

To opet otvara novo pitanje, koliko sam se ja promenila? Definitivno sam se promenila ali koliko to ne znam. Za jedno sam sigurna fizički ne mnogo, uvek sam bila mala i čupava ….

 

Here we go again….

Zaključila sam da imam problem u komunikaciji sa muškarcima s kojim sam u vezi. Sve bude u redu prvih nedelju do dve i onda muk. Bez ikakve najave prestaje komunikacija, on iz nekih svojih razloga zaustavlja komunikaciju a ja zbog inata i ponosa ne pitam u čemu je problem. I tako se veza tj veze završe.  Ni ova trenutna tj poslednja veza nije ništa bolja ni drugačija od ostalih. Prestao je da se javlja, ali sam ovog puta rešila da prekinem lanac ćutanja i pošaljem poruku da vidim u čemu je problem. Pošto sam dobila odgovor, pokajala sam se što sam je uopšte poslala. Nisam htela da znam da nekom tako malo značim da je prosto zaboravio da mi pošalje poruku. Citiraću ga „…u poslednje vreme sam se malo zatrpao obavezama, tako da sam jednostavno zaboravio na neke ljude, ukljucujuci i tebe… znam da je glupo sa moje strane, ali to sam ja. umem da budem izuzetno lenj i inertan i kad uletim u svakodnevicu tesko da cu danas uraditi ono sto vec nisam juce. u svakom slucaju, nazvao bih te jednom, mada ne znam kad. jbg, nisam ponosan na tzo….“ U ostatku poruke, me je pozvao da izađemo, ako nisam ljuta ili nešto slično.  Zapravo znam kad bi me pozvao, kad bi se smrtno dosađivao. Jednom me je rekao “zivot mi je prilicno monoton ali ga ponekad osvezim“ Blah sta su devojke za njega, igracke?? Ovo nije osoba koju sam znala pre 2 godine(bili smo pre 2 godine zajedno, samo sto smo tada normalno izasli i raskinuli). Samo da mi je znati šta mu se desilo…

E to se zove predavnje….

Po rasporedu predviđenom za sredu, ja sedim na predavanjima  14-20h, naravno pošto je Bolonja uvedena moram da budem na predavanjima da bi evidentirali dolazak, što zanči da postoje minimalne šanse za eskiviranje. A tako bih volela da postoji šansa barem sredom, jer to je jedan od dana kad postavljam sebi pitanje zašto ja uopšte studiram. Elem, već na prvom predavanju(Matematika3) koncentracija opada  maximalno i ne trudim se da pratim već vadim ‘Artemizijinu strast’ i nastavljam sa čitanjem na mestu gde sam stala prošle srede, dolazi sledeće predavanje(Teorija verovatnoće) koje sam slušala samo jedan čas i opet ja vadim svoju knjižicu…i naravno treće predavanje najveći smor od smorova Marketing, već spremna da nastavim sa čitanjem kad ono međutim došla nova profesorka. Naravno da pojasnim, prethodna profesorka je starija gospođa pretpostavljam da je među najstarijim profesorima na fakultetu, predaje neverovatno monotonim glasom, čak i najzainteresovanijeg studenta će uspavati. E sad nova profesorka je mnooogo mlađa, odmah je uspostavila interakciju sa studentima, nije objašnjavala pojmove po pola sata i davala nam je primere iz prakse i da napomenem mnogi studenti su dobili dodatne poene za saradnju. I na kraju je ponovila ključne stvari. I zamislite predavanje se završilo u 19h iako je kasnila nekih 10 min, dok nas je prethodna profesorka prošle nedelje zadržala čak do pola devet o_O. E  to se zove predavanje po Bolonji :D.

…….

…….

 Pre 10 dana otisla sam u Liku(za one koji ne znaju, to je u Hrvatskoj) kod dede. Posle puta od 9h samo sam htela dugo, dugo da spavam ali sam se predomislila kad sam videla sunce koje se pomalja iza planina, kad sam videla polje prekriveno maglom…Verovali ili ne uzivala sam u tisini, bila je nestvarna skoro opipljiva…Osecala sam da cu se odmoriti ko nikad do sad…I bih da nije bilo dede, njegove zene i dedinog brata koji su se od ranog jutra dovikivali ko nenormalni, a zapravo su samo gluvi. Ali dobro, ne mogu se zaliti, cist vazduh, hladna voda, pticice, opicena macka, gluvi starci ma bre idila. Ugadjali su mi koliko su mogli. Cak mi je deda dao da vozim njegovog stojadina starog xy godina i trudio se da bude fin zbog iskustva od prosle godine, kad sam se naljutila na njega i pobegla na gradinu.

 Uzivala sam u ’tisini’ dok se nisam uzelela malo grada pa rekoh dedi da kaze svojoj sestri(koju ja inace zovem tetka) da cu da svratim kod nje u Sisak(mali grad, sa nekih 50 000 stanovnika). Da stvar bude jos bolja ona je svratila do dede sa svojim sinom tj mojim stricem, ali ja njega vise posmatram kao brata ne zbog godina vec zbog toga sto nije ozenjen. I tako krenuh ja u civilizaciju, ali stomak mi se okrenuo naglavacke nekoliko puta jer smo prolazili kroz sela koja su skoro do temelja spaljena, i tetka bi mi uz sput objasnila: ‘ Vidis Andreika ovo ti je Srpsko selo, Hrvati su ga spalili(a ja bi u sebi mislila i izresetali), a ovo ti je Hrvatsko selo to su Srbi spalili(i ovo je bilo izreseano)’.  Gledajuci ta sela postala sam bespomocna, postavljala sebi pitanja kako bi sve bilo da smo ostali SFRJ, vidjala bih vise svoju rodbinu, mozda bi  mi se stricevi ozenili, mozda bih studirala u Zagrebu ili Ljubljani, upoznala bih svoju bracu koju nikad nisam videla, mozda bi baka bila ziva i skupa bi isli kod njene mame u selo u kome danas niko ne zivi, isla bih u Dubrovnik, kampovala u Istri…Sve bi bilo bolje, niko ne bi stradao, susedi bi ostali susedi, prijatelji prijatelji. Jebem ti rat.  Zbog rata moj deda ne moze da dodje kod svoje sestre sa BG tablicama, Zbog rata moj otac vise ne kontaktira strica…Kakav je to zivot u strahu, u strahu od rodjene rodbine….

 Mada ne mogu da se pozalim, stricevi me nisu cinkali kod tetke jer sam pila pivo, vodili su me u obilazak iako nema bog zna sta da se vidi, pokusali da me zabave iako su stariji od mene u proseku 15 god.A tetka je druga prica. Tovila me je ko prasence i na svakih minut i po bi me pitala da li sam gladna da li hocu kafu, sok ili sta kod bi joj palo na pamet.

 Kad sam odlazila pozelela sam im da se ozene i imaju dece, mada ne naglas dosta im je tetkinog zvocanja, cak kad bi izlazili dobacili bi mi da im nadjem devojke. Umesto zelje rekoh im da dodju u Bg, da uzvratim gostoprimstvo, isto tako znam da bi se tata obradaovao i prisetio nekih srecnijih vremena…

Pocetak mojih putesestvija….

Pre 2 h vratila sam se iz Kragujevca.  Ne samo sto sam umorna nego i iznervirana svojom porodicom kojoj ocigledno nije bitno sta radim ili kako sam. Ali nisu oni sad bitni nego moje putesestvije…

Putesestvije je bitno iz nekoliko razloga. Prvi je taj sto mi je ovo prvi izlazak iz BG-a od avgusta 2007. Trebala mi je promena pod hitno, drugaciji ljudi, drugacije okruzenje… Okruzenje jeste bilo drugacije, manji grad, sve je blizu iz cega sledi da nema potrebe za prevozom. Medjutim ljudi su svugde isti, jedina je razlika sto svi znaju ko je ko, sta radi, ko su mu baba, deda, stric, strina i ostala rodbina…Iz cega sam zakljucila da je poprilicno naporno ziveti u malom gradu gde svi znaju o svakom, gde su sve tajne javne…

Drugi razlog je bio taj sto sam htela da vidim kako se ljudi zabavljaju u manjim gradovima, da li je za njih jedina zabava ispijanje povecih kolicina alkohola, posto sam na  faxu primetila da ‘deca’ iz BG-a manje piju. U KG-u imaju jednu ulicu gde su uglavnom svi kafici nacickani, osim kafica tu su i kladionice koje su ocigledno postale neizbezne u tranzitnim drustvima kada svi zele da dodju do kesa na sto brzi i jednostavniji nacin. Klubovi i nisu bas nesto, u vecini je domaca muzika koju bas i ne volim. Klub po mojoj meri je bio krcat matorcima a objasnjenje moje drugarice za taj fenomen je: ’Ovde skoro niko ne slusa house i stranu muziku, retko ko zna i jednu pesmu.’ E sad, zasto ljudi piju?? Zato sto je skoro sve za dz kad uporedim cene sa BG-om(3 piva  i jedan sokic=290din; nes kafa i 2 obicne=180din… ima jos xy primera).

Zivot je poprilicno monoton koliko sam primetila, svi se znaju, ne mozes da prodjes ulicom a da ne sretnes nekog koga poznajes, ja sam cak srela 2 koleginice :p ….i pouzdano znam da nema poente ostajati vise od 5 dana(mozda je i to previse)

Sledece putesetvije je, valjda, za nekoliko dana…idem u Liku kod dede. Nadam se da se necu smoriti kao prosle godine :S

Bre ja nisam normalna….

…uzela sam u nedelju da pricitam neku knjigu, tacnije Meso i krv od Majkla Kaningema, i procitala sam je za 1,5 dana. To je u sustini uobicajano za mene kad mi se neka knjiga dopadne, ali ono sto je najcudnije je to da sam shvatila da sam od pocetka prve godine procitala barem 5 knjiga ako ne i vise, sto je mnogo uzevsi u obzir da sam imala ispite i manjak vremena. Sad pokusavam da se setim sta sam sve procitala…sve je pocelo sa Zovem se crveno i nastavilo na 11 minuta, Kao da se nista nije dogodilo, Ubiti pticu rugalicu, Privilegovana, Sve o decaku, Minaret, Zojino zlato, Meso i krv….to je sve sto mogu da se setim, moguce da ih je bilo jos. Fazon je sto sam ove knjige citala za vreme ispitnog roka, umesto da citam strucne ili ti fakultetske knjige ja uzela beletristiku….Na neki nacin te knjige su bile moj beg od stvarnosti, prozor u drugi svet, moj nacin da se izborim sa problemima. Ali sam time napravila samo jos veci problem, ostalo mi je jos 3 ispita, tako da cu se celo leto druziti sa strucnim knjigama ….

Da mi je neko pricao ne bih verovala….

Vozi nas cale danas, kad ono suicidna crna macka naskocila na kola u pokretu(ne na nasa). Svi smo se samo pogledali i poceli da se smejemo.  Vozimo se mi dalje i za baksuz napravi se kolona iza autobusa, i naravno nervozni vozaci krenu da zaobilaze autobus iako je puna linija, na sta ce moj cale: ‘Dejo kad budes vozila ne radi ovo, za ovo se gubi vozacka. Da ima pandura sad bi ih zaustavili.’ Pokrenu se autobus, mi i dalje kotrljamo iza njega. Kad ono imamo sta da vidimo. Ipak su na nekoliko metara stajali panduri i sva kola koja su zaobisla bus su zaustavili (bilo ih je barem tri). Iznenadila sam se sto je uopste bilo policajaca u toj uskoj ulici i sto su uopste zaustavili toliko kola. Poenta: paziti se crnih macki jer se ne zna koja je suicidna i pandura u uskim ulicama(u kojima prolaze autobusi)

Danas je petak, mozda i nije…..

….Marku  je rodjendan u petak (13.) i ja  da ne zaboravim(posto mi se to cesto desava) stavim telefon pored sebe  da mu ga cestitam cim se probudim. Cestitam ja njemu. Posaljem drugarici poruku, na koju ona meni odgova sa ‘p.s. uskoro ce petak’. I tu ti se ja dobro zamislim, ili ona tripuje ili ja. Sad kontam, da je petak ona bi bila u BG jer ima neka zurka koju ne zeli da propusti….I tako ja lepo pogledam u svoj telefon, kad ono imam sta  da vidim* CETVRTAK 12*. Zemljo otvori se, je prvo sto sam pomislila i onda sam pocela da se smejem nekako histericno. Sledeci korak mog ludila jeste izvinjenje  jer sam izgubljena u vremenu. Naravno on mi nista nije odgovorio(na obe moje poruke, ispascu neuroticarka koja ga juri) kao po obicaju, mozda ce tek odgovoriti sutra, cisto da ispadnem manje luda…….I sad se pitam ima li poente sutra da mu cestitam rodjendan…