Endless story….

-Šta je bilo na testu?-upitala me je Jovana, drugarica iz osnovne škole. Zastajem da odgovorim, podižem pogled i vidim desetak pari očiju koje me posmatraju i željno očekuju odgovor. Među njima su i njegove  oči, tamne ali ne i stroge, prodorne.  Svi su načuljili uši i očekuju odgovor, a ja pokušavam da se saberem zbog testa ali više zbog njegovog pogleda. Osećam njegov pogled, zbunjena sam. Ko je on?  U jedno sam sigurna, želim da ga upoznam. Ne mogu da verujem da je bio dovoljan samo jedan pogled da me preseče, mene koja sam uvek pribrana i nedodirljiva, santa leda.

Želja mi je ispunjena. Upoznali smo se preko koleginice koja je išla sa njim u srednju školu. Uspela sam da smirim glas i mirno izgovorim svoje ime. Nisam mogla da skinem kez sa lica sve dok ga koleginica nije upitala kako mu je devojka. Devojka, njegova devojka!! Neverovatno kako samo jedno pitanje, zapravo jedna reč, može da nas vrati u stvarnost. Na trenutak nisam mogla da dišem, morala sam da se odaljim. Želela sam da pobegnem a njegov pogled izbrišem. Jedino šta sam mogla da uradim i šta sam u tom trenutku smatrala ispravnim jeste da se distanciram, ali bezuspešno. Postali smo poznanici, jvaljali smo se jednom drugom u prolazu. -Ćao. Šta ima?- rečenice koje su bile praćene leptirićima i pubertetskim kezom.

I tako prođe prva godina studija, strasti su se smirile(barem prividno). Sreća ili nesreća nas je stavila u istu prostoriju na rođendanu zajedničke poznanice. Sa dobrom količinom alkohola krenuli smo da ćaskamo. EKV-Par godina za nas. I za tren oka usne su nam se spojile. Nisam razmišljala, samo sam osećala. Osećala. Nisam pitala za devojku, nisam se pitala šta ćemo sutra. To pitanje je došlo do mozga tek posle otrežnjenja sa dobrim mamurlukom. Nisam bila srećna već nemirna. Pitanja su se nizala jedno za drugim i svako bez odgovora. Jedino što sam saznala od devojke koja nas je upoznala jeste da je raskinuo sa devojkom pre izvesnog vremena. Osećala sam se mnogo bolje ali ne zbog nje već zbog sebe, jer sam se ponadala. Nada.

Nada je trajala koliko i prvi sneg. Nestala je posle prvog razgovora sa njim. -Izašao sam skoro iz ozbiljne veze i povremeno se viđam sa bivšom, ne želim vezu a i ne bi bilo u redu prema tebi.-  Jedino što sam uspela da izustim jeste - U redu je.-, zvučalo je kao da mi nije stalo, kao da je sve jedno. A ništa nije bilo uredu. Kako sam se udaljavala, ruke su počele da mi podrhtavaju. Bila sam više besna nego tužna. Besna na sebe jer sam se ponadala. Od starta sam znala da ne mogu ništa da očekujem, ali nada umire poslednja. Kakva glupost….

Nastavili smo naše površno poznanstvo, skoro programirano, -Ćao- pa poljubac u obraz. Više nije bilo leptirića, postao je samo poznanik. Zapravo uvek je bio samo poznanik i ništa više.

Čekamo u redu za kafu, pozdravljamo se ali ovog puta bilo je nešto novo ali poznato, možda i previše. Radoznalo me je pogledao u oči sa nekim smeškom večnog dečaka. Pogled koji sam već videla pre nekoliko godina, videla ali zaboravila. Zadrhtala sam i jedva prihvatila svoju šolju kafe pokušavajući da prikrijem smetenost. Ali nada se nije javila, nema je. Na njeno mesto je došla seta. A mi nastavljamo svoju igru pozdravljanja. Previše dobro znamo svoje uloge da bi ih se odrekli.

 

Iako može jednostavno ajmo komplikovano…….

Uspela sam da preživim još jedan tj dva ispitna roka (januarski i aprilski rok u februaru) i dala sam 3 ispita od 5 iz trećeg semestra. Umesto da mi lakne i barem malo se opustim imam osećaj da nisam sve uradila, tj neke stvari su nedorečene. Koje stvari, ne znam. Prosto ne mogu da se opustim, postala sam opsednuta fakultetom. Najbolji primer je da sam počela sa sanjam fakultet i ako nije ispitni rok, mada moguć je još jedan razlog a to je nedefinisana veza sa jednim kolegom. Kažem nedefinisana jer ne znam da li je još uvek sa devojkom, nismo razmenili brojeve, nismo pričali o nama. I sve me to kopka jer imamo neka predavanja zajedno, videću ga u utorak i taj osećaj neizvesnosti me ubija. Mrzim kad lebdim između nade i propasti. Imala sam jedno jedino pravilo a to je da izbegavam kolege pogotovo zauzete. U suštini izbegavala sam ga čitavu prvu godinu iako mi se svideo na prvi pogled jer sam znala da je u vezi, a sada ….Do đavola, majstor sam u komplikovanju sopstvenog života.

Metamorfoza ili ti promena

U poslednje vreme facebook mi je sve manje i manje zanimljiv, nisam sigurna koji je razlog. Moguće je da sam ga već izgustirala a možda i to što imam sve više i više prijatelja sa kojima sam izgubila kontakt još u osnovnoj školi jer sam se preselila. Problem je u tome što mi opet ne pričamo niti iko od nas pokušava da obnovi stara prijateljstva. Znam da je teško uspostaviti kontakte i izgraditi veze koje su jednom prekinute, ali mnogima nije stalo niti žele da obnove kontakt.

I eto gledam neke slike mojih prijatelja iz detinjstva i ne mogu da verujem koliko se ljudi menjaju fizički ali i psihički. Mnogi su se zaposlili posle srednje, neki upisali više i veoma je mali broj onih koji su upisali neki fakultet. Više nikog ne prepoznajem i pitam se da li sam ikog od njih znala. Definitivno to više nije moj svet i zapitala sam se da li vredi obnavljati stara prijateljstva kad se ljudi otuđe i ne prepoznaju. Skoro mi se desilo da je u autobus, u kojem sam bila, ušao drug iz osnovne i da me je galantno iskulirao.

To opet otvara novo pitanje, koliko sam se ja promenila? Definitivno sam se promenila ali koliko to ne znam. Za jedno sam sigurna fizički ne mnogo, uvek sam bila mala i čupava ….

 

Oci boje meda…

  Pocinjem pisanje posta bez predstave o onome sto zelim da kazem, ali sam sigurna da nesto hocu da kazem…..

  Pocecu od toga da lose spavam, opet se javlja moja boljka-Insomnia- istina nije strasno kao sto zvuci ali ne mogu uvece da zaspim iako sam vidno umorna i vec 3 nedelje tako…opet se javlja apatija, koja je posledica mog nezadovoljstva, ne sobom(mada je moguce i ova mogucnost, koje nisam svesna :p) vec ljudima koji me okruzuju, definitivno sam negativna i rasejana i to poprilicno.

  Pokusavam da se skoncentrisem na trenutak, ali mi misli lete…Cak i u toku plesa tesko mi je da se skoncentrisem, oh da zaboravila sam da kazem da sam krenula na ples i da sam odusevljena. To je nesto sto volim da radim i sto me opusta…

  A ako se neko pita zasto se post zove Oci boje meda, to je zbog pesme koju sam slusala u trenutku kad sam pocela post…btw imam oci boje meda :p

Нови пасус у мом животу :)

    Не још се нисам заситила блога и напустила га. Истина је да ме дуго није било, тј. да дуго нисам писала. Разлог је сасвим очекиван, барем кад сам ја у питању, а то је неко чудно стање духа које ми није давало мира док не раскрстим са прошлошћу, док не раскрстим сама са собом, док саму себе не изанализирам. Наравно ништа паметно ни ново нисам научила о себи. Само сам у том периоду направила проблем, хаос осећања без имало разума у расуђивању. И рекла сам да се више нећу враћати на старо тј. нећу више копати по прошлости нити постављати питања „Шта би било, кад би било“.

    И ето данас сам купила часопис који је, нећете ми веровати, управо узео за тему броја „Живети у садашњости“.  Издвојила сам неколико реченица из писма уреднице која су ми се допала:

…..Живот није увек лак, али ајде да престанемо да живимо у прошлости и оптужујемо друге. Десило нам се управо оно што је требало да се деси. Тужно, потресно, несхватлјиво, али прошлост не можемо да променимо. Не морамо много ни да бринемо о будућности. Само данас урадимо праву ствар….

….Није сам догађај оно што чини да патимо, већ наша интерпретација тог догађаја…..

 

…….

…….

 Pre 10 dana otisla sam u Liku(za one koji ne znaju, to je u Hrvatskoj) kod dede. Posle puta od 9h samo sam htela dugo, dugo da spavam ali sam se predomislila kad sam videla sunce koje se pomalja iza planina, kad sam videla polje prekriveno maglom…Verovali ili ne uzivala sam u tisini, bila je nestvarna skoro opipljiva…Osecala sam da cu se odmoriti ko nikad do sad…I bih da nije bilo dede, njegove zene i dedinog brata koji su se od ranog jutra dovikivali ko nenormalni, a zapravo su samo gluvi. Ali dobro, ne mogu se zaliti, cist vazduh, hladna voda, pticice, opicena macka, gluvi starci ma bre idila. Ugadjali su mi koliko su mogli. Cak mi je deda dao da vozim njegovog stojadina starog xy godina i trudio se da bude fin zbog iskustva od prosle godine, kad sam se naljutila na njega i pobegla na gradinu.

 Uzivala sam u ’tisini’ dok se nisam uzelela malo grada pa rekoh dedi da kaze svojoj sestri(koju ja inace zovem tetka) da cu da svratim kod nje u Sisak(mali grad, sa nekih 50 000 stanovnika). Da stvar bude jos bolja ona je svratila do dede sa svojim sinom tj mojim stricem, ali ja njega vise posmatram kao brata ne zbog godina vec zbog toga sto nije ozenjen. I tako krenuh ja u civilizaciju, ali stomak mi se okrenuo naglavacke nekoliko puta jer smo prolazili kroz sela koja su skoro do temelja spaljena, i tetka bi mi uz sput objasnila: ‘ Vidis Andreika ovo ti je Srpsko selo, Hrvati su ga spalili(a ja bi u sebi mislila i izresetali), a ovo ti je Hrvatsko selo to su Srbi spalili(i ovo je bilo izreseano)’.  Gledajuci ta sela postala sam bespomocna, postavljala sebi pitanja kako bi sve bilo da smo ostali SFRJ, vidjala bih vise svoju rodbinu, mozda bi  mi se stricevi ozenili, mozda bih studirala u Zagrebu ili Ljubljani, upoznala bih svoju bracu koju nikad nisam videla, mozda bi baka bila ziva i skupa bi isli kod njene mame u selo u kome danas niko ne zivi, isla bih u Dubrovnik, kampovala u Istri…Sve bi bilo bolje, niko ne bi stradao, susedi bi ostali susedi, prijatelji prijatelji. Jebem ti rat.  Zbog rata moj deda ne moze da dodje kod svoje sestre sa BG tablicama, Zbog rata moj otac vise ne kontaktira strica…Kakav je to zivot u strahu, u strahu od rodjene rodbine….

 Mada ne mogu da se pozalim, stricevi me nisu cinkali kod tetke jer sam pila pivo, vodili su me u obilazak iako nema bog zna sta da se vidi, pokusali da me zabave iako su stariji od mene u proseku 15 god.A tetka je druga prica. Tovila me je ko prasence i na svakih minut i po bi me pitala da li sam gladna da li hocu kafu, sok ili sta kod bi joj palo na pamet.

 Kad sam odlazila pozelela sam im da se ozene i imaju dece, mada ne naglas dosta im je tetkinog zvocanja, cak kad bi izlazili dobacili bi mi da im nadjem devojke. Umesto zelje rekoh im da dodju u Bg, da uzvratim gostoprimstvo, isto tako znam da bi se tata obradaovao i prisetio nekih srecnijih vremena…

Bre ja nisam normalna….

…uzela sam u nedelju da pricitam neku knjigu, tacnije Meso i krv od Majkla Kaningema, i procitala sam je za 1,5 dana. To je u sustini uobicajano za mene kad mi se neka knjiga dopadne, ali ono sto je najcudnije je to da sam shvatila da sam od pocetka prve godine procitala barem 5 knjiga ako ne i vise, sto je mnogo uzevsi u obzir da sam imala ispite i manjak vremena. Sad pokusavam da se setim sta sam sve procitala…sve je pocelo sa Zovem se crveno i nastavilo na 11 minuta, Kao da se nista nije dogodilo, Ubiti pticu rugalicu, Privilegovana, Sve o decaku, Minaret, Zojino zlato, Meso i krv….to je sve sto mogu da se setim, moguce da ih je bilo jos. Fazon je sto sam ove knjige citala za vreme ispitnog roka, umesto da citam strucne ili ti fakultetske knjige ja uzela beletristiku….Na neki nacin te knjige su bile moj beg od stvarnosti, prozor u drugi svet, moj nacin da se izborim sa problemima. Ali sam time napravila samo jos veci problem, ostalo mi je jos 3 ispita, tako da cu se celo leto druziti sa strucnim knjigama ….

Kog djavola….

…. ne javlja se vec 2 nedelje da bi mi poslao poruku s pitanjem ’sta radis?’ vec sam promenila svoj status na facbooku, ionako sam vec navikla na ovakve raskide(vrlo su cesti u mom ‘ljubavnom zivotu’), medjutim to sto sam ja raskrstila s njim jer se ne javlja ne znaci  da je i on sa mnom. Elem rekoh ja njemu sta radim i onako bezobrazno  spomenem kako mu je dosadno cim mi salje poruku, da bi mi on poslao  ‘mucenicku’ poruku kako radi vec 8 dana od 6am do 6 pm….i sta sad hoce da mu dam orden zbog toga, ne ljutim se ja sto se nismo vidjali vec sto me ni jednom nije cimnuo ili eto poslao ovako nebuloznu poruku ’sta radis?’ za ovih kako on kaze 8 dana….ovo mi zaista nije trebalo, a vec sam uhvatila zalet da ucim celu noc, baksuz sad cu da padnem ispit zbog njega(tj sebe jer ne ucim na vreme ali treba mi neki krivac)

Cisto da se zna…

….jos sam ziva. Nema me jer ucim(zamislite, pa ja ucim). Uspela sam da se nateram da izdrzim jos dve nedelje, jos 2 ispita…Istina nije sve onako ispalo kako sam planirala, mada kad u zivotu sve ispadne kako planiramo. Mozda budem isla na more a mozda i ne….ako budem isla to ce biti posle septembarskog roka. Mada to me ne brine mnogo, ima sta da se radi u Beogradu za vreme leta, tu su ljudi na koje sam skroz zaboravila, mesta koja treba obici, zurkice, pa Ada(ne zovu je dzabe beogradsko more) i naravno da upisem voznju i ako bog da da je polozim do novembra (ako ne i ranije)…. Odoh da strebam da se broj ispita za septembar ne poveca