„Snovi su ti koji pokreću, realnost je ta koja nas drži na dnu.“

Dugo nisam pisala jer prosto nisam imala šta da kažem; a i onda kad sam imala kompjuter nije bio blizu. Danas sam naišla na rečenicu, koja stoji kao naziv posta, koja me je naterala da se zamislim i razmislim i potvrdim istinitost iste. Šta se dešava kad prekinete da sanjate, tj imate želje koje vas guraju napred i nedozvoljavaju da pokleknete pred izazovima koje nosi realnost?

  Iz svog skromnog iskustva, blago rečeno, dolazi do raspada sistema. Zapada se u apatiju i nesigurnost. Zaista čudno stanje, sa potpunim odsustvom emocija. Ta apatija onda vodi u depresiju, koja se ispoljava, barem u mom slučaju, kao izbegavanje prijatelja jer ljudi počinju da me guše,  jer prosto nema emocija. I onda kad shvatim da ne mogu više ovako, počnem iz početka da učim kako se sanja. Zapitam se šta sam htela da naučim i uradim kad mi je bilo šest godina i šta bi mala Andrea rekla “velikoj“ Andrei.  Nađem novu snagu da se suočim sa svojim problemima i prosto rečeno živnem.  Svet ponovo dobije boje