L’amor….

  Bilo koj ženski razgovor počeće, završiće se sa ljubavlju.  A šta je to zapravo? Pa naravno to je hipotetičko pitanje gde odgovara nema, tj ima odgovora koliko i ljudi na planeti, jer je to sasvim individualna stvar. Ono što sam zapazila iz razgovara sa svojim drugaricama ali i drugovima, problem kod izlazaka i upšte zaljubljivanja jeste strah. E sad strah od čega? Strah od odbacivanja, strah od “slomljenog“ srca, od vezivanja….Zapitala sam se šta je strašnije izbegavanje ljubavi ili srljanje u istu. Po meni je strašnije izbegavanje, kao da izbegavaš život i sve radosti istog. Naravno ljubav može nositi bol ali i ne mora. Uostalom život nije bajka, niti postoji crno-beli svet, već postoje nijanse.

Naravno našla sam i citat koji u potpunosti odgovara temi ovog posta:

 Voleti znači dobrovoljno stajati u zamci obmane, obožavajući nekog dok čekaš da se zagrcneš.

 Nije baš optimističan citat, već realan. Ako treba da biram između života bez osećanja i ljubavi , uvek ću izabrati ovo drugo.

E to se zove predavnje….

Po rasporedu predviđenom za sredu, ja sedim na predavanjima  14-20h, naravno pošto je Bolonja uvedena moram da budem na predavanjima da bi evidentirali dolazak, što zanči da postoje minimalne šanse za eskiviranje. A tako bih volela da postoji šansa barem sredom, jer to je jedan od dana kad postavljam sebi pitanje zašto ja uopšte studiram. Elem, već na prvom predavanju(Matematika3) koncentracija opada  maximalno i ne trudim se da pratim već vadim ‘Artemizijinu strast’ i nastavljam sa čitanjem na mestu gde sam stala prošle srede, dolazi sledeće predavanje(Teorija verovatnoće) koje sam slušala samo jedan čas i opet ja vadim svoju knjižicu…i naravno treće predavanje najveći smor od smorova Marketing, već spremna da nastavim sa čitanjem kad ono međutim došla nova profesorka. Naravno da pojasnim, prethodna profesorka je starija gospođa pretpostavljam da je među najstarijim profesorima na fakultetu, predaje neverovatno monotonim glasom, čak i najzainteresovanijeg studenta će uspavati. E sad nova profesorka je mnooogo mlađa, odmah je uspostavila interakciju sa studentima, nije objašnjavala pojmove po pola sata i davala nam je primere iz prakse i da napomenem mnogi studenti su dobili dodatne poene za saradnju. I na kraju je ponovila ključne stvari. I zamislite predavanje se završilo u 19h iako je kasnila nekih 10 min, dok nas je prethodna profesorka prošle nedelje zadržala čak do pola devet o_O. E  to se zove predavanje po Bolonji :D.

Нови пасус у мом животу :)

    Не још се нисам заситила блога и напустила га. Истина је да ме дуго није било, тј. да дуго нисам писала. Разлог је сасвим очекиван, барем кад сам ја у питању, а то је неко чудно стање духа које ми није давало мира док не раскрстим са прошлошћу, док не раскрстим сама са собом, док саму себе не изанализирам. Наравно ништа паметно ни ново нисам научила о себи. Само сам у том периоду направила проблем, хаос осећања без имало разума у расуђивању. И рекла сам да се више нећу враћати на старо тј. нећу више копати по прошлости нити постављати питања „Шта би било, кад би било“.

    И ето данас сам купила часопис који је, нећете ми веровати, управо узео за тему броја „Живети у садашњости“.  Издвојила сам неколико реченица из писма уреднице која су ми се допала:

…..Живот није увек лак, али ајде да престанемо да живимо у прошлости и оптужујемо друге. Десило нам се управо оно што је требало да се деси. Тужно, потресно, несхватлјиво, али прошлост не можемо да променимо. Не морамо много ни да бринемо о будућности. Само данас урадимо праву ствар….

….Није сам догађај оно што чини да патимо, већ наша интерпретација тог догађаја…..