…….

…….

 Pre 10 dana otisla sam u Liku(za one koji ne znaju, to je u Hrvatskoj) kod dede. Posle puta od 9h samo sam htela dugo, dugo da spavam ali sam se predomislila kad sam videla sunce koje se pomalja iza planina, kad sam videla polje prekriveno maglom…Verovali ili ne uzivala sam u tisini, bila je nestvarna skoro opipljiva…Osecala sam da cu se odmoriti ko nikad do sad…I bih da nije bilo dede, njegove zene i dedinog brata koji su se od ranog jutra dovikivali ko nenormalni, a zapravo su samo gluvi. Ali dobro, ne mogu se zaliti, cist vazduh, hladna voda, pticice, opicena macka, gluvi starci ma bre idila. Ugadjali su mi koliko su mogli. Cak mi je deda dao da vozim njegovog stojadina starog xy godina i trudio se da bude fin zbog iskustva od prosle godine, kad sam se naljutila na njega i pobegla na gradinu.

 Uzivala sam u ’tisini’ dok se nisam uzelela malo grada pa rekoh dedi da kaze svojoj sestri(koju ja inace zovem tetka) da cu da svratim kod nje u Sisak(mali grad, sa nekih 50 000 stanovnika). Da stvar bude jos bolja ona je svratila do dede sa svojim sinom tj mojim stricem, ali ja njega vise posmatram kao brata ne zbog godina vec zbog toga sto nije ozenjen. I tako krenuh ja u civilizaciju, ali stomak mi se okrenuo naglavacke nekoliko puta jer smo prolazili kroz sela koja su skoro do temelja spaljena, i tetka bi mi uz sput objasnila: ‘ Vidis Andreika ovo ti je Srpsko selo, Hrvati su ga spalili(a ja bi u sebi mislila i izresetali), a ovo ti je Hrvatsko selo to su Srbi spalili(i ovo je bilo izreseano)’.  Gledajuci ta sela postala sam bespomocna, postavljala sebi pitanja kako bi sve bilo da smo ostali SFRJ, vidjala bih vise svoju rodbinu, mozda bi  mi se stricevi ozenili, mozda bih studirala u Zagrebu ili Ljubljani, upoznala bih svoju bracu koju nikad nisam videla, mozda bi baka bila ziva i skupa bi isli kod njene mame u selo u kome danas niko ne zivi, isla bih u Dubrovnik, kampovala u Istri…Sve bi bilo bolje, niko ne bi stradao, susedi bi ostali susedi, prijatelji prijatelji. Jebem ti rat.  Zbog rata moj deda ne moze da dodje kod svoje sestre sa BG tablicama, Zbog rata moj otac vise ne kontaktira strica…Kakav je to zivot u strahu, u strahu od rodjene rodbine….

 Mada ne mogu da se pozalim, stricevi me nisu cinkali kod tetke jer sam pila pivo, vodili su me u obilazak iako nema bog zna sta da se vidi, pokusali da me zabave iako su stariji od mene u proseku 15 god.A tetka je druga prica. Tovila me je ko prasence i na svakih minut i po bi me pitala da li sam gladna da li hocu kafu, sok ili sta kod bi joj palo na pamet.

 Kad sam odlazila pozelela sam im da se ozene i imaju dece, mada ne naglas dosta im je tetkinog zvocanja, cak kad bi izlazili dobacili bi mi da im nadjem devojke. Umesto zelje rekoh im da dodju u Bg, da uzvratim gostoprimstvo, isto tako znam da bi se tata obradaovao i prisetio nekih srecnijih vremena…